Зима у Турији 1985 године. К’о навек на селу зими баш и нема неки велики’ послова. Ложе се фуруне, кува се вино, пију се шприцери и углавном се дивани о оном што је некад било. Ал’Туријци не би били то што јесу, кад не би било и подбадања, задиркивања и комшијског такмичења. И тако једне зимске вечери, док је напољу веј’о неки снег најављујући да ће зима потрајати, група ловаца и вечитих пријатеља кренула је у необично задиркивање. Тема вечна, права туријска.Чије су кобасице боље и ко је већи мајстор за надевање…
Очас формиран је жири, кобасице су донесене и тако је почело. Лалошки, наивно без великих амбиција, нег’ ето да не буде досадно, да не седимо заџабе!
Догодине у исто време ово необично сеоско такмичење већ је било главна тема у селу, јер пријавило се двадесетак угледних домаћина који су сваки одреда тврдили да имају најбоље кобасице. Све је организовано у некадашњој сеоској кафани „Београд“, а кафана је била препуна. Расчуло, па до’шо свет да види ко у Турији има најбоље кобасице.
Такмичење завршено, све прошло без инцидената, „брице нису радиле“, а кад се црта подвукла, организатори имали шта и да виде. Осим сећања, доброг расположења и пуни’ стомака, у каси остало и нешто новаца. И Туринци, већ каквим их је Бог створио предузимљиве, разборите и вредне, одма’ се договоре. „Ово“ има сваке године да правимо, а Кобасицијада ће бити манифестација хуманитарног карактера.
Друга Кобасицијада
Те године радовала су се деца у туријском забавишту. Од новаца који су остали након такмичења у кафани „Београд“ добила су играчке на поклон.
Даље је све легенда о којој се прича надалеко и нашироко. Од Русије, до Америке, Аустралије, по целој Европи… Сваке године у Турију, последњег викенда у фебруару, слије се силан свет са сви’ страна. Дође на десетине хиљада гостију да види „чудо од кобасице“ која се прави само у Турији.
До сад смо свашта урадили. Купили смо два аута за хитну помоћ, екг апарат, помагали библиотеку у селу, школу, вртић, сиромашне и болесне… Не фалимо се, ал’нек’се зна.